Koks - Wikipedia

Profesor Brajan Koks (Brian Cox), fizičar i popularizator nauke, nedavno je podelio svoja razmišljanja o kosmosu, retkosti života i fundamentalnoj važnosti naučne radoznalosti. 

Veličanstvenost univerzuma 

Koks ističe da je astronomija i kosmologija prirodno privlačna svima, jer se bavi velikim pitanjima: Kako je univerzum počeo, zašto univerzum uopšte postoji, i kako smo se u njemu našli?

Zahvaljujući naprednoj tehnologiji, poput Svemirskog teleskopa Džejms Veb (JWST), publika sada može videti ultra-visoke rezolucije, prelepe slike zvezda koje eksplodiraju i galaksija koje se sudaraju. Jedno od nedavnih zapažanja JWST-a bila je galaksija čija je svetlost putovala 13,5 milijardi godina da bi stigla do nas. S obzirom da je univerzum star 13,8 milijardi godina, to nam omogućava da vidimo tu galaksiju kakva je bila odmah nakon što je univerzum nastao.

Ovaj put od ranih galaksija – koje su se sastojale samo od vodonika i helijuma – do nas, koji smo sposobni da vodimo razgovor, deo je centralne priče Koksovog šoua. On navodi poznatu izreku Karla Sagana da je „fizičar način na koji atom vodonika saznaje o atomima vodonika“, što je prelep način da se opiše šta je ljudsko biće: počeo kao vodonik, a sada je složena struktura.

Trifid i Laguna maglina (oposervatroija Vera Rubin)

Jedinstvenost Zemlje i retkost svesti

Iako u galaksiji Mlečni put, koja sadrži skoro 400 milijardi zvezda i bilione planeta, procene ukazuju na postojanje preko 10 milijardi potencijalno Zemlji sličnih svetova, evolucija života do nivoa civilizacije je izuzetno dug proces. Na našoj planeti, bilo je potrebno približno četiri milijarde godina da se stigne od nastanka života do nas. Četiri milijarde godina je otprilike jedna trećina starosti celog univerzuma, što navodi na razmišljanje da je stabilno okruženje potrebno za tako dugu evoluciju možda neuobičajeno.

Koks naglašava da je planeta Zemlja jedino mesto na kojem možemo živeti u velikom broju, i daleko je najbolje mesto u univerzumu za biti čovek, jer smo se na njoj razvili. Iako je moguće izgraditi kolonije na Marsu ili Mesecu, tamo bi život bio užasan i nikada neće biti prijatno mesto. Stoga, Zemlja nema zamenu.

Govoreći svetskim liderima o klimatskoj krizi, Koks je postavio radnu hipotezu: zamislite da smo mi jedina civilizacija u galaksiji Mlečni put. Ako bi lideri namernim delovanjem (poput nuklearnog rata) ili nedelovanjem (neuspelo rešavanje klimatske krize) uništili ovu civilizaciju, svako od njih bi potencijalno bio lično odgovoran za uništavanje smisla u galaksiji od 400 milijardi sunaca, potencijalno zauvek.

Za Koksa, smisao je proizvod svesti; on proističe iz razmišljanja i složenih fizičkih struktura, kao što je ljudski mozak. Ako nema struktura kompleksnih poput ljudskog mozga na drugim planetama u Mlečnom putu, verovatno nema ni smisla. Stoga, nauka, iako nas je demontirala sa fizičkog centra univerzuma, uzdigla nas je u smislu vrednosti, zbog retkosti tako kompleksnih struktura kao što su ljudi.

Moć radoznalosti i prihvatanje neizvesnosti

Koks ističe da je učenje o prirodi (koja uključuje zvezde i univerzum, a ne samo biljke i lišće) meditativno, radosno i odvlači pažnju od svakodnevnih briga.

Ključna vrednost nauke leži u prihvatanju neizvesnosti. Veliki fizičar Ričard Fejnman (Richard Feynman) pisao je o vrednosti nauke, naglašavajući da se naše razumevanje stalno menja i da se kao naučnik morate navići na činjenicu da ste često u zabludi. Slično, Robert Openhajmer (Robert Oppenheimer) je u predavanjima BBC Reith 1950-ih govorio o potrebi da se prigrli, a ne strahuje od sumnje.

U nauci, teorija je u osnovi pretpostavka, koju iznosite kao argument (ne imati argument, već iznosite argument). Cilj testiranja te pretpostavke nije traženje potvrde, već pronalaženje mesta gde je pretpostavka pogrešna, jer se tako ide dalje i uči više. Stvarni naučnik je zainteresovan za to kako priroda funkcioniše, a ne da bude u pravu.

Filozofija nauke je stalno humbling iskustvo. Koks citira fizičara Džona Vilera (John Wheeler): „Živimo na malom ostrvu znanja okruženom okeanom neznanja, ali kako se veličina našeg ostrva znanja povećava, tako se povećavaju i obale našeg neznanja“.

Koks se često vraća na detinju radoznalost, navodeći Johanesa Keplera, koji se u ranom 17. veku pitao zašto su sve pahulje šestostrane. Iako Kepler nije imao modernu hemiju, postavio je temeljno pitanje, a na kraju je rekao: "Ne mogu dalje sa onim što znam. Ostavljam to tebi, dragi čitaoče".

Ova perspektiva – da je naš život efemeran u beskonačnom univerzumu – može biti izuzetno motivišuća. Poput retke orhideje koja cveta samo jedan dan u godini, prolazna priroda postojanja civilizacije ili života ne čini ga manje, već više prelepim i dragocenim.

YT