Mesec nam uvek prikazuje isto lice. Na Mesecu uvek vidimo iste kratere, ista “mora“ i iste konture pa se nameće pitanje: zašto je nikada ne vidimo drugu stranu Meseca? Odgovor leži u fascinantnom kosmičkom procesu koji se naziva „plimsko zaključavanje“ (tidal locking).
Gravitacija kao kočnica: Zemlja je usporila Mesečevu rotaciju
Iako se danas čini statičnim, Mesec se nekada okretao mnogo brže oko svoje ose. Ključ za razumevanje zašto se to promenilo leži u sili Zemljine gravitacije.
U ranim fazama svog postojanja, ogromna gravitaciona sila Zemlje stvorila je plimne izbočine na Mesecu, i to na obe strane: jednu na bližoj strani, koju je gravitacija privlačila jače, i drugu na daljoj strani, jer je Zemlja vukla centar Meseca snažnije nego njegovu daleku površinu.
Ključni uzrok čitavog procesa bio je nesklad: Mesečeva rotacija oko svoje ose bila je znatno brža od njegove orbite oko Zemlje. Upravo taj višak rotacione brzine nosio je plimne izbočine malo ispred direktne linije koja spaja centre dva nebeska tela.
Zemljina gravitacija je tada mogla da „uhvati“ taj višak mase na neusklađenim izbočinama, stvarajući silu poznatu kao „obrtni moment“ (torque). Ovaj obrtni moment je delovao kao konstantna kočnica, uporno usporavajući Mesečevu rotaciju tokom miliona godina.
Gravitacija Zemlje je vukla ove izbočine, pokušavajući da ih vrati u poravnanje (tako da bliža izbočina bude usmerena direktno ka Zemlji, a ne blago u stranu).
Sve je počelo sa okeanom magme
Čitav proces plimskog zaključavanja bio je moguć samo zbog jednog ključnog uslova: neposredno nakon svog formiranja, Mesec je bio „more istopljene lave“.
Ovo rastopljeno stanje je bilo od suštinskog značaja jer je učinilo Mesec izuzetno rastegljivim. To je omogućilo Zemljinoj gravitaciji da ga značajno deformiše i stvori moćne plimne izbočine na obe strane. Bez ove rastegljivosti, plimne izbočine bile bi neznatne, a obrtni moment koji je Zemlja stvarala ne bi imao dovoljno snage da uspori rotaciju masivnog nebeskog tela. Čvrsto telo se ne bi deformisalo na tako drastičan način. Ova činjenica je fascinantna jer povezuje današnje, naizgled nepromenljivo stanje Meseca sa njegovom nasilnom i dinamičnom prošlošću.
Kosmički ples dug milionima godina
Ovo gravitaciono natezanje nije bio brz događaj. Bio je to spor, postepen proces koji je trajao milionima godina. Mesec je imao dovoljno rotacione energije da se dugo opire obrtnom momentu, ali je uporni uticaj Zemljine sile na kraju „polako pobeđivao“.
Proces se nastavio sve dok se Mesečeva rotacija nije dovoljno usporila da se savršeno sinhronizuje sa njegovim orbitalnim periodom oko Zemlje. Ova sinhronizacija je razlog zašto su plimne izbočine sada trajno poravnate sa našom planetom, a mi uvek vidimo istu stranu. Čovečanstvo je svoj prvi pogled na daleku stranu Meseca dobilo tek 7. oktobra 1959. godine, zahvaljujući sovjetskoj letelici Luna 3, što pokazuje koliko je dugo ova misterija bila vizuelno nerešena.
Zaključak
Priča o Mesečevom licu je priča o usporenoj kosmičkoj bici. U njoj je neumoljiva i postojana sila Zemljine gravitacije na kraju pobedila, preoblikovala rotaciju svog suseda i zaključala ga u večni ples. Ono što danas vidimo kao miran i nepromenljiv prizor na nebu zapravo je ishod jednog od najdužih gravitacionih duela u našem kosmičkom komšiluku.
To nas ostavlja sa jednim zanimljivim pitanjem za razmišljanje: ako je Zemljina gravitacija ovako uticala na Mesec, kako li Mesec zauzvrat utiče na rotaciju naše planete?